Novosti

Evo pokušaću da vam razjasnim…

Prvo, rušljivost ugovora se utvrđuje tužbom za utvrđenje, a rušljivi ugovori gube svoju pravnu snagu tužbom za poništaj ili preobražaj ugovora.

Ugovor kao pravni posao podrazumeva sporazumnu saglasnost volja ugovornih strana, kojom se regulišu određeni odnosi, interesi.

Kad neki ugovor nema predmet, kauzu, nije zaključen u o ređenoj formi, nije postignuta saglasnost volja između ugovornih strana ili kad postoji poslovna nesposobnost ugovorne strane, smatra se da nije punovažno zaključen, odnosno da je ugovor koji je u važnosti. Dakle, bilo od kojih napred navedenih elemenata kad, ne postoji u momentu zaključenja ugovora, proizvodi njegovu nevažnost.

Tradicionalno, nevažeći ugovori, dele se na dve kategorije: ništave irušljive ugovore, odnosno na apsolutno i relativno ništave ugovore. Ovoj dvojnoj podeli dodaje se još kategorija nevažećih ugovora koji se zovu i nepostojećim ugovorima. Dakle, u pravu se faktički pojavljaju tri kategorije nevažećih ugovora: nepostojeć, ništavi i rušljivi ugovori. Zakon o obligacionim odnosima, kao nevažeće ugovore, navodi ništave i rušljive ugvore.

Nepostojeći ugovori

Nepostojećim ugovorima, smatraju se oni ugovori kod kojih nisu ispunjeni bitni uslovi za nastanak ugovora, kao što su, na primer, nedostatak saglasnosti volja (zabluda o prirodi ili predmetu ugovora), izjava volje lica koje je apsolutno nesposobna za ugovaranje, ugovori kod kojih postoji odsustvo predmeta ili kauze, kao i kod kojih nije ispunjena forma ugovora (kada je ona bitni konstitutivni elemenat ugovora). Da ugovor nije nastao, može se svako pozvati na taj elemenat, bez obzira na vremenski prostor. Dakle, za nepostojeći ugovor je bitno to što on uopšte nije ni nastao. Ove ugovore ne treba mešati sa ništavim ugovorima kod kojih su ispunjeni uslovi za nastanak.

Ništavi ugovori

Ništavi ugovori su ugovori koji su protivni imperativnim (prinudnim) propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ovakvi ugovori su ništavi ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili kad zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Kada je zaključenjem određenog ugovora nešto zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi. Ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice. Ništav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo i sud po službenoj dužnosti obraća pažnju na to. Svako zainteresovano lice ima pravo da se pozove na ništavost određenog ugovora. Ta ništavost se može zahtevati bez obzira na protek vremena. Sudska odluka samo utvrđuje ništavost ugovora. U slučaju ništavosti, svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugoj sve što je primila po osnovu ugovora, a kad to nije moguće ili ako se po prirodi ono što je ispunjeno protivi vraćanju, tada se ima dati odgovarajuća naknada u novcu, prema ceni u vreme donošenja sudske odluke, pod uslovom da zakon drugačije ne predviđa. Kada je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, sud može u celini ili delimično odbiti, zahtev nesavesne strane za vraćanje onog što je drugoj strani dala, a može i odlučiti da druga strana sve što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini, na čijoj teritoriji ima prebivalište, sedište ili boravište. Kod ovog odlučivanja, sud vodi računa o savesnosti jedne, odnosno obeju ugovornih strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima. Postoji i delimična ništavost ugovora koja podrazumeva da ništavost određene odredbe ugovora, ne povlači sa sobom i ništavost celog ugovora, u slučaju da on može opstati bez ništave odredbe i kad ista nije ni bila uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog kojeg je ugovor zaključen. Ugovor će ostati na snazi i kada je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora, u slučaju kada je ništavost ustanovljena da bi ugovor bio oslobođen takve odredbe i važio bez nje.

Rušljivi ugovori

Za razliku od ništavih ugovora, rušljivi ugovori proizvode pravno dejstvo. Međutim, oni mogu biti poništeni u određenom roku na zahtev zakonom određenih lica i to iz razloga određenih nedostataka kojima se vređaju pojedinačni interesi. Ugovor je rušljiv kad je isti zaključila ugovorna strana koja je ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je Zakonom o obligacionim odnosima ili posebnim propisima to određeno. Ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena, može tražiti tužbom da se ugovor poništi. Ova se tužba podnosi u predviđenom roku i rok zavisi od konkretnog uzroka rušljivosti ugovora. U slučaju da se u takvom roku tužba ne podigne, ugovor proizvodi punovažno pravno dejstvo od momenta njegovog zaključenja. Kada se rušljivi ugovor poništi, tada dolazi do povraćaja u predašnje stanje i naknade štete.

Rušljivost ugovora se primenjuje iz razloga ograničeno poslovne sposobnosti ugovorne strane, nedostatka volje (zablude, prevare, pretnje) i kada je to zakonom izričito predviđeno.

Kada se određeni rušljiv ugovor, na zahtev određenog lica, poništi, onda isti i ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo. Poništenje deluje retroaktivno (unazad) i smatra se da isti ugovor ne proizvodi pravno dejstvo od momenta njegovog zaključenja (deluje ex tunc). Međutim, strane ugovornice mogu se sporazumeti da poništeni ugovor ne proizvodi pravna dejstva samo za ubuduće (da deluje samo ex nunc), a smatraće se punovažnim ona dejstva koja je ugovor proizveo do trenutka poništenja. Tako na primer, ugovorne strane se mogu sporazumeti da ono što su izvršile ne poništavaju. To je moguće kod relativne ništavosti ugovora, kao na primer kod ugovora koji su zaključeni u zabludi, prevarom, pretnjom, prinudom i dr. Kada je rušljiv ugovor bio potpuno ili delimično izvršen, a poništenje deluje retroaktivno (ex tunc), nastupa obaveza povraćaja primljenog i ako je to moguće povraćaj istih stvari, a ako to nije moguće onda povraćaj vrednosti putem novčanog ekvivalenta, gde se cena utvrđuje prema vremenu vraćanja, odnosno donošenja sudske odluke.

U slučaju poništenja ugovora zbog ograničene poslovne sposobnosti drugog saugovarača, saugovarač takvog lica može zahtevati vraćanje samo onog dela ispunjenja koji se nalazi u imovini ograničeno sposobnog lica ili je upotrebljen u njegovu korist, kao i onog što je namerno uništeno ili otuđeno.

Ugovarač koji je prouzrokovao rušljivost ugovora, odgovoran je drugom saugovaraču za štetu koju ovaj trpi zbog poništenja ugovora pod uslovom da je isti bio savestan, tj. ako nije znao niti mogao znati za postojanje uzroka rušljivostiugovora. Tako na primer, ograničeno poslovno sposobno lice odgovara za štetu koja je nastala poništenjem ugovora, kada je lukavstvom uverilo svog saugovorača da je sposobno lice.

Pravo da se zahteva poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine dana od dana saznanja za razlog rušljivosti ugovora, odnosno od dana prestanka prinude (subjektivni rok). Međutim, zakonodavac predviđa i objektivni rok i to pravo, u svakom slučaju prestaje za podnošenje zahteva za poništenja rušljivog ugovora, istekom roka od tri godine, od dana zaključenja ugovora.